• Dislalija
  • Razvojna disfazija
  • Mucanje
  • Disleksija
  • Disgrafija
  • Poremećaj glasa
  • Pervarzivni razvojni poremećaji

Dislalija-nepravilan izgovor glasova

Dislalija je artikulacioni poremećaj koji se ispoljava kroz nepravilnost ili nemogućnost izgovora pojedinih glasova.
Javlja se kao:

  • omisija (kada dete ne izgovara pojedine glasove kada je njihov razvojni period prošao)
  • supstitucija (kada dete zamenjuje nerazvijeni glas glasom koji već postoji)
  • distorzija (kada je određeni glas oštećen i u manjoj ili većoj meri odstupa od pravilnog izgovora glasa)

Najčešći tipovi distorzija su različite vrste sigmatizma (šuškanje) medju kojima je najčešći interdentalni (međuzubni) sigmatizam.

Sigmatizam predstavlja poremećaj izgovora glasova S, Z, C, Š, Ž, Č, Dž, Ć i Đ.

Rotacizam podrazumeva poremećaj glasa R.

Lambdacizam je naziv za poremećaj izgovora L i Lj.

Kapacizam je poremećaj izgovora glasa K.

Gamacizam je poremećaj izgovora glasa G.

Tetacizam je poremećaj izgovora glasa T.

Deltacizam je poremećaj izgovora glasa D.

Tetizam je poremećaj kada se glasovi S, C, Š, Č, Ć, i K zamenjuju sa glasom T, i se kada glasovi Z, Ž, Dž, Đ i G  zamenjuju sa D.

https://lingualogos.com/wp-content/uploads/2017/04/dislalija.png

Pri proceni odstupanja glasova od izuzetnog je značaja poznavanje artikulacionih normi i pravilnih karakteristika artikulaciono-akustičke strukture svih glasova kako bi logopedski tretman započeo na mestu prekinutog, usporenog ili pogrešnog razvoja, a u skladu sa normama za hronološki uzrast.

Ukoliko se na vreme ne počne tretiranje artikulacionih teškoća i ukoliko dete u predškolskom uzrastu nema razvijene sve glasove, problem se može reflektovati na savladavanje čitanja i pisanja.
Zamena određenih glasova u izgovoru se direktno odražava na greške u pisanju.

Razvojna disfazija

Razvojna disfazija je razvojni jezički poremećaj odnosno poremećaj dubinskih jezičkih struktura, kojeg karakterišu smetnje u formiranju glasova, zahvatajući semantiku, rečnik, sintaksu, morfologiju i smanjenu sposobnost razumevanja govorne poruke.

Karakteristike poremećaja receptivnog govora (razumevanja govora):

  • neodazivanje na ime do 1. rođendana
  • nesposobnost prepoznavanja bar nekoliko prostih predmeta do 18. meseca
  • nemogućnost da se do 2. godine izvrše neki prosti nalozi

Postoji izražen zastoj razvoja ekspresivnog govora koji je udružen sa socio-emocionalnim poremećajima, poremećajima ponašanja, hiperaktivnošću i slabom pažnjom. Ova deca se razlikuju od dece sa autizmom po tome što pokazuju normalnu socijalnu interakciju, učestvuju u „kobajagi“ igrama, imaju skoro normalnu upotrebu gestova i samo blago oštećenje neverbalne komunikacije.

Karakteristike poremećaja ekspresivnog govora (produkcije govora):

  • nesposobnost formiranja prostih rečenica (od dve reči) do 3. godine
  • ograničen razvoj rečnika
  • greške u morfologiji naročito izostavljanje krajeva reči ili prefiksa

Deca sa disfazijom najčešće koriste glagol u trećem licu jednine (pije, jede) čak i kad govore o sebi. Naročito se sporo razvija značenje reči kojima se označavaju apstraktne jezičke kategorije kao što su veznici, prilozi, predlozi, padežni nastavci, rod, lica i glagolska vremena uz nedostatak tečnosti govora i teškoće u redosledu pri prepričavanju prošlih događaja.

Jezik je hijerarhijski organizovan i kroz takvu organizaciju se ispoljavaju različiti nivoi jezičkih teškoća. Pogrešno je mišljenje da govor disfazičnog deteta samo vremenski zaostaje za normalnim razvojem govora, da inače prolazi kroz sve faze razvoja jedino što ide usporenijim tempom.

Veoma je teško roditeljima da na ranom uzrastu kod dece razlikuju:

  1. kašnjenje u razvoju govora kao individualnu razvojnu karakteristiku koje podrazumeva da:
    • kašnjenje nije značajno
    • zadržan je normalan razvojni red
    • ne postoje drugi poremećaji
    • sluh je očuvan
  2. kašnjenje u razvoju govora kao razvojni poremećaj koji podrazumeva da je:
    • kašnjenje većeg stepena
    • poremećen je razvojni red
    • postoje i drugi razvojni poremećaji

Spontanim razvojem disfazična deca nisu u stanju da ovladaju složenijim jezičkim strukturama i potrebna im je adekvatna stimulacija i logopedski tretman.   

Disleksija

Disleksija je problem savladavanja tehnike čitanja uprkos normalnoj intelegenciji, dobrom vidu, adekvatnoj sistemskoj obuci i ostalim povoljnim edukativnim, psihološkim i socijalnim faktorima. Iako dete dobro čuje i vidi, postoje smetnje u moždanim centrima, pa ono ne razume i ne pamti šta mu se kaže.

Tipovi grešaka koji karakterišu disleksiju su :

  • teškoće analize i sinteze glasova u reči
  • nemogućnost zapamćivanja slova
  • nemogućnost dovođenja u vezu štampanog i pisanog slova
  • nemogućnost prepoznavanja slova koja su slična po obliku
  • česte zamene vokala unutar reči
  • prekid kod čitanja višesložnih reči
  • ponavljanje delova reči, celih reči, dela teksta
  • pogrešno čitanje završnih delova reči
  • inverzija (zamena) slova ili slogova
  • preskakanje kratkih reči (veznika, predloga…)
  • preskakanje redova
  • delimično ili pogrešno shvatanje teksta

Simptomi disleksije su raznovrsni, ali svi simptomi ne moraju biti zastupljeni kod svakog deteta niti se moraju javljati na isti način. Prema tome disleksija može biti teža i lakša. Naša obaveza kao stučnjaka je da im ponudimo one puteve koji im omugućavaju brže prevazilaženje teškoća.

Bitno je razlikovati decu sa nesavladanom tehnikom čitanja od dece sa disleksijom.

Deca sa nesavladanom tehnikom obično čine početničke, ali nesistematizovane greške koje uz vežbanje brzo prevazilaze.

Decu sa disleksijom karakteriše česće ponavljanje jednog specifičnog načina grešenja. To su obično deca koja ne mogu da idu u korak sa školskim programom i pored očiglednog nastojanja. Učenici II razreda koji nisu naučili da čitaju pored svih povoljnih okolnosti, nesumnjivo imaju subjektivne teškoće disleksične prirode.

Karakteristično za dete sa disleksijom je:

  • da se dete sa disleksijom brže zamara od druge dece
  • može pročitati jednu reč na nekoliko pogrešnih načina, a da to ne primeti
  • može pročitati reči tačno, a da ne razume šta čita
  • može se činiti kao da ne sluša, a zapravo ima problem sa praćenjem instrukcija u nizu
  • može se činiti lenjo, a ustvari dete ima problem u organizaciji obaveza i treba mu pomoći u tome
  • obično ima teškoće i u učenju stranih jezika
  • teško pravi beleške jer ne može slušati i pisati istovremeno
  • može delovati nespretno i zaboravno, bez obzira koliko se trudilo
  • može imati blaže oblike poremećaja u ponašanju jer ima lošu sliku o sebi

Disgrafija

Disgrafija je nesavladana veština pisanja uprkos adekvatnom obučavanju, očuvanom vidu i sluhu.

Deca sa disgrafijom često čine određene greške koje se stalno ponavljaju. Greške mogu da se javljaju na nivou slova i sloga, na nivou reči i na nivou rečenice. Određene greške ne nastaju bez razloga. Svaki tip greške ukazuje da je kod deteta nedovoljno formirana određena veština.

Kod dece sa disgrafijom greške u pisanju se mogu javiti:

  1. na nivou slova i sloga
    • izostavljanje slova i sloga ukazuje da učenik ne uočava sve glasove u reči. Npr.ptka-patka
    • premeštanje slova i sloga ukazuje na poteškoće uočavanja redosleda glasova u reči uz nedovoljnu razvijenost pažnje. Dete uočava svaki glas ali neispravno beleži njihov redosled. Npr. tapka-patka, bart-brat
    • dodavanje suvišnih slova se događa kod neispravnog unutrašnjeg izgovora reči tokom pisanja. Npr. varat-vrat
    • ne razlikovanje slova sličnih po obliku d-b, č-ć i izokretanje slova na suprotnu stranu
    • ne diferenciraju slične foneme usled nerazvijenosti fonemskog sluha č-ć, s-z, l-lj
  2.  na nivou reči
    • neispravno rastavljanje (ne ću, za plakao) i sastavljanje reči (hoćešli) i remećenje granica između reči
    • problem promene reči prema kategorijama broja, roda, padeža i vremena. Npr. veliko mrlja, jato ptice…
  3. na nivou rečenice
    • greške povezivanja reči u rečenici, neispravna interpunkcija

Rukopis dece sa disgrafijom je obično nečitak, neuredan, pišu sporo i brzo se zamaraju. U velikom broju slučajeva disgrafija je udružena sa disleksijom.

Mucanje

Mucanje je poremećaj fluentnosti govora usled spastičnih blokada govornih organa, nehotičnih prekida govornog toka, opstrukcije govornog disanja i fonacije, ponavljanja i produžavanja glasova.

Pod fluentnim govorom podrazumeva se lak, tečan i prirodan govorni tok, bez napora, nevoljnih prekida, oklevanja, ponavljanja i produžavanja jezičkih jedinica.

Postoje tri dimenzije fluentnosti

  1. brzina
  2. kontinuitet
  3. napor (mišićni i mentalni). Mentalni napor se vezuje za planiranje govornog iskaza, a mišićni za izvršenje.

Iako je mentalni napor manje očigledan, osobe koje mucaju mnogo razmišljaju o svom mucanju tražeći reči koje ne počinju glasom koji im zadaje brigu.

Tipovi mucanja

  1. FIziološko mucanje
    Javlja se izmedju druge i treće godine života, kao posledica ubrzanog misaonog toka, gde govorna produkcija ne može da isprati misaoni tok zbog nedovoljnog rečeničnog fonda deteta na tom uzrastu. U govoru dete često zastajkuje, ponavlja pojedine glasove, slogove, reči ili rečenice. Ako se na njega ne reaguje i ne skreće detetu pažnja najčešće spontano prolazi.
  2. Primarno mucanje
    Slično je fiziološkom mucanju, ali su zastoji u govoru više izraženi i češća su ponavljanja glasova i slogova, ali ne i reči. Grčevi prisutni kod ovog tipa mucanja su kloničnog tipa, što znači da dete bez ikakvog napora ponavlja elemente iskaza npr. pipipile, mmmmama. Dete nije svesno svog nepravilnog načina govora, niti ga izbegava i ne napreže se u govoru. Dete može postati svesno mucanja ako mu se na to obrati pažnja i tada se brzo može razviti pravo ili sekundarno mucanje.
  3. Sekundarno ili pravo mucanje
    Ispoljava se opštom mišićnom napetošću celog tela, a posebno govornih organa, neskladom između disanja, fonacije, artikulacije i govorno-misaonih tokova. Javljaju se tikovi. Dete počinje da se boji govora i pojedinih govornih situacija, razvija svest o sebi kao osobi koja muca. Javljaju se neadekvatne fiziološke reakcije (znojenje, crvenilo, ubrzan rad srca), emocionalna nestabilnost, smanjena koncentracija i izbegavanje vizuelnog kontakta sa sagovornikom. Karakteriše se:
  • kloničnim grčevima (dete ponavlja početni slog ili glas  npr. iiiiigračka, kakakakapa)
  • toničnim grčevima (dete pravi duge pauze usled grča govornih organa prilikom izgovora glasova npr.i-stina, j-a mislim)
  • kombinovanom formom klonično-tonični npr.tatatatata a-jde dada se i-gramo.
  • Akutno ili naglo (abruptno) mucanje
    Javlja se kao rezultat povišene emocionalne reakcije na psihičku ili fizičku traumu. Akutno je 7-14 dana od momenta traume zbog toga što se još uvek nije razvilo naučeno ponašanje i drugi propratni simptomi. Zato je potrebno da se roditelji što pre jave logopedu da se mucanje ne bi produbilo.

Kada nastaje mucanje?

Mucanje nastaje kod dece koja imaju genetsku predispoziciju za mucanje, kod traumatskih situacija kao neposrednih povoda, i delovanja psiholoških unutrašnjih i spoljnjih činioca koji takvo stanje podržavaju.

Mucanje se tretira vežbama disanja, vežbama relaksacije i tehnikama za prevazilaženje mucanja. Neke od tehnika koje imaju značajnu uspešnost su „Svesna Sinteza Razvoja“ prof.dr Cvetka Brajovića, „Tehnika Pasivnog Izdaha“-Švarcova metoda

Saveti roditeljima dece sa mucanjem

  1. Bodrite vaše dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome.
  2. Ne govorite i ne podstičite druge da govore umesto njega.
  3. Posvetite mu dovoljno vremena, odvojte svakog dana neki period kada ćete provoditi vreme sa svojim detetom baveći se nekim zajedničkim aktivnostima – pričajući priče, doživljaje, planove, igrajući se….
  4. Usmerite pažnju svog deteta na aktivnosti u kojima je uspešno.
  5. Dozvolite da oseti da ga volite i da je ono važno za vas.
  6. Smanjite stresne situacije u porodici.
  7. Uspostavite pravilne ritmove spavanja, ishrane i aktivnosti u dnevnoj rutini vašeg deteta.
  8. Ne krivite sebe ni svoje dete zbog njegovog/njenog mucanja.
  9. Dajte sami dobar primer govoreći lagano.
  10. Budite strpljivi kada dete govori.
  11. Pustite dete da samo pravi rečenice i dozvolite mu da završi vlastitu misao (ali mu ipak ponudite adekvatnu reč – naročito ako je dete sasvim malo, dok se ne obogati detetov fond reči).  

Poremećaj glasa

Šta je to glas?

Glas podrazumeva zvuke koji se proizvode u ljudskom glasovnom aparatu. Zahvaljujući glasu, naše misli možemo da pretočimo u reči. Zbog toga je glas jedan od najvažnijih činilaca verbalne komunikacije, koja u poslednje vreme postaje sve složenija, i pred čoveka postavlja sve veće vokalne zahteve. Glas je ujedno i vrsta ličnog pečata, jer je kao i otisak prsta jedinstven za svaku osobu.

Organi koji neposredno učestvuju u proizvođenju glasa su pluća, grkljan, ždrelo, usna duplja i nos, a kao rezultat dobijamo glas određene jačine, visine i boje. Neadekvatna funkcija ovih organa, kao i izmenjene osobine glasa onemogućavaju osobu da bude uspešna u opštenju sa okolinom.

Uzroci poremećaja glasa

Uzroci poremećaja glasa mogu se podeliti na:

  1. Organske
    Urođene nepravilnosti grkljana, poremećaj glasa nastao usled oštećenja sluha, zapaljenski procesi, alergijska oboljenja, poremećaji nervnog sistema, povrede, hormonski uzroci
  2. Funkcionalne
    • fononeuroze – poremećaji glasa nastali na psihosomatskoj osnovi
    • fonoponoze – poremećaji glasa nastali usled neadekvatne upotrebe glasovnog aparata – tu se ubrajaju hiperkinetička i hipokinetička disfonija; izrasline na glasnicama – polipiedemi)
  3. Socijalno – profesionalne
    Uzroci povezani sa specifičnošću struke kojom se određena osoba bavi i okruženjem u kom se nalazi
    Npr. ukoliko osoba radi u okruženju u kom udiše hemijska isparenja, ili boravi u zadimljenim prostorijama…

Fonopedska (glasovna) rehabilitacija

Fonopedska (glasovna) rehabilitacija ima za cilj da otkloni poremećaj glasa uspostavljanjem ispravne navike u vezi sa korišćenjem glasa.

Neke od metoda fonopedske rehabilitacije, koje se koriste u zavisnosti od vrste poremećaja glasa su:

  • vežbe disanja
  • vežbe fonacije
  • stvaranje glasovnog modela
  • uspostavljanje pravilne visine glasa
  • uspostavljanje optimalne jačine i boje glasa
  • vežbe feed-back sistema
  • digitalna manipulacija
  • uklanjanje opterećenja vokalnih organa

Pervazivni poremećaji – poremećaji verbalne i neverbalne komunikacije, socijalnih interakcija i stereotipan repertoar ponašanja i aktivnosti

U pervazivne razvojne poremećaje (prema međunarodnoj klasifikaciji) spadaju:

  • Dečiji autizam
  • Atipični autizam
  • Rettov sindrom
  • Drugi dezintegrativni poremećaji detinjstva
  • Hiperkinetički poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima
  • Aspergerov sindrom
  • Drugi pervazivni razvojni poremećaj
  • Pervazivni razvojni poremećaj, nespecifikovan

Autizam

Autizam je pervazivni razvojni poremećaj sa karakterističnim oblikom patološkog funkcionisanja, kvalitativnim oštećenjem recipročnih socijalnih interakcija, nedostatkom socio-emocionalnog reciprociteta, oskudnim repetitivnim i stereotipnim obrascima ponašanja, interesovanja i aktivnosti i abnormalnostima u razvoju verbalne komunikacije. (Golubović, 1988; Golubović  & Kašić, 2000.)

Autizam čini trijada poremećaja:

  • poremećaj socijalnih interakcija,
  • socijalne komunikacije i imaginacije,
  • repetativne aktivnosti.

Kako prepoznati pervazivne poremećaje?

Dete sa autizmom najlakše je prepoznati po sledećim simptomima:

  • Nedostatak komunikacije predstavlja jedan od najznačajnih kriterijuma za dijagnostifikovanje autizma
  • Nedostatak kontakta pogledom
  • Neodazivanje na poziv imenom
  • Snažne fascinacije određenim predmetima
  • Stereotipni pokreti telom ili prstima
  • Nedostatak empatije
  • Odsustvo simboličke igre

Aspergerov sindrom

Aspergerov sindrom se može prepoznati po zakasnelom razvoju govora, oštećenom razumevanju govora, izmenjenoj visini, ritmu i naglasku, neobičnom pogledu, motoričkoj nespretnosti, izražavanju bez korišćenja ruku, bizarnom stavu tela, itd.

Drugi dezintegrativni poremećaj detinjstva

Drugi dezintegrativni poremećaj detinjstva predstavlja pervazivni razvojni poremećaj pri čemu je postojao period normalnog razvoja, nakon čega dolazi do regresije stečenih sposobnosti u kratkom vremenskom periodu.

Retov sindrom

Retov sindrom predstavlja ne-autistični razvojni poremećaj (vezan za X hromozom) koji se javlja u prvim godinama života, gotovo isključivo kod devojčica. Karakteriše se gubitkom do tada stečenih sposobnosti, praćen mentalnom retardacijom, poremećajem ravnoteže, prestankom korišćenja ruku.

ADD-ADHD

ADD-ADHD je deficit paznje sa ili bez hiperaktivnosti. Deca sa ADD imaju problem selektivne pažnje, obično su nezrelija od svojih vršnjaka, uz to karakteriše ih i selektivno pamćenje, impulsivnost, zaboravnost, nedostatak osećaja za vreme, egocentrizam dok sa druge strane ispoljavaju kreativnost i uvide koje prevazilaze  njihov uzrast. Problem se javlja kada je ovaj poremecaj skriven, te usled nelečenja izaziva mentalni poremećaj u zrelom dobu. Dete sa ADD-ADHD se može klasifikovati kao:

  1. nepažljivo;
  2. hiperaktivno-implusivno
  3. kombinovanog tipa, ukoliko su prisutne obe grupe simtoma.

Nije svaka hiperaktivnost, nepaznja i neposlušnost znak ovog oboljenja. Dijagnozu može da postavi stručnjak u saradnji sa roditeljima. Obavezno treba utvrditi logopedski status deteta. Otklanjanje ovih smetnji ulazi u domen rada logopeda koji je stručno kompetentan da pomogne detetu u sticanju boljeg izgovora glasova, veštine slušanja i verbalnog rezonovanja kao i u otklanjanju specifičnih smetnji pri učenju te omogući i usmeri pravilan kognitivan razvoj deteta.

Pervazivni razvojni poremećaji se ispoljavaju u prve tri godine života.

Kada bi roditelji trebalo da potraže savet stručnjaka?

Vreme kada roditelj treba da reaguje je oko druge godine, kada se multidisciplinarnom opservacijom deteta dijagnostikuje  problem.